Dobro mi je u mojim knjigama, nemoj me tražiti izvan njih
Odlomak iz romana Vremenska petlja
Pisac: Ja znam da si ti zaljubljena u mene. Već neko vrijeme. Drugi to ne vide, jer si ti mudrica, ali ja osjećam. I lijepo mi je. Uživam. I stidim se. Jer sam te ohrabrio i zaveo. Ali nisam lagao. I ja sam zaljubljen u tebe. Zamišljam da putujemo zajedno, da živimo zajedno, da se budim pored tebe, i da te gledam dok spavaš, i da te ljubim dok se budiš. Zamišljam nas kako čitamo jedno drugom, i kako peremo zube u istom ogledalu, i kako se ljubimo pod tušem, i zamišljam da plešemo na kiši, bosi u prašini, i kuhamo skupa, goli u keceljama, i slušamo radio u autu pod snijegom. Čuješ li smetnje? (Buba klimne glavom. Trnci, i grč. Srce koje raste, i grudi koje se smanjuju. U svemu što je rekao sve je što nije rekao.) Dva puta sam stariji od tebe, nastavlja, drugim glasom. Čuju se smetnje… U meni je sve više iskustva a sve manje života. Plesali bismo bosi na kiši, a onda bi se meni upalila prostata. Hrkao bih pored tebe budne. Dobio bih šuljeve od vina. Ja nosim ovo tijelo kao zahrđali oklop. Sad kad bih ustao, čula bi zglobove kako škripe. Šta bi ti s tim? Ljubav nije kugla koja se vuče za nogom, na lancu. (Buba otvori oči. On je gleda, i smiješi se, kao na koricama svojih romana. Dođe joj da se okrene, i provjeri, govori li samo njoj. Kakav gad! I kakav talenat, da nepoštenje proda kao iskrenost.) Ne želim da me vidiš u hladnom kupatilu naježenog, ne želim stajati pred tobom go, s napuhanim trbuščićem, na mršavim nožicama, kao očerupani noj. Ne želim više pretvarati svoju samoću u tuđa razočarenja. Dobro mi je u mojim knjigama, nemoj me tražiti izvan njih. (Ukratko: biti voljen a ne voljeti, zaključuje u mislima Buba njegov splačinasti monolog. Piti iz čistih izvora ljubeći svoj lik u njima. Hraniti ptičad sjemenjem divljih ruža, a onda pisati pjesme o tome kako umiru s rascvjetalim trnjem u utrobi.) Samo sam to želio da ti kažem. Zaljubljen sam u tebe. Činiš ovaj svijet pristojnim mjestom za život. Napunila si mi stomak leptirima. Čujem te kako dišeš, ništa mi ne promiče, ni kako ti se zjenice šire, ni kako ti kosa raste. Razaznajem tvoj hod među hiljadu drugih. Udišem tvoje prisustvo, kao kiseonik. Ali neću usporiti moje vrijeme tako što ću ubrzati tvoje. Nemam ništa zauzvrat. I nikad nećemo biti bliže nego što smo sad. Neću te dodirnuti, jer znam da ćeš nestati. Jer svaki put nestaneš. Jer je moj dodir otrovan.