U drugim okolnostima moglo bi se reći da je imao sreće. Eksplozija, izazvana bombom u avionu, udarom meteorita, pogotkom rakete vođene sa zemlje, ili nešto četvrto, što bolesni um još nije smislio, većinu putnika usmrtila prije nego su išta shvatili. On, evo, privezan za svoje mesto, 13D, leti uvis.
Da nije u šoku, bilo bi mu hladno, na toj visini. Dok još nisu poleteli, stjuardesa je opisala postupke u slučaju prinudnog sletanja, pokazala je odakle iskaču maske s kiseonikom i kako se stavljaju, gde se nalazi pojas za spasavanje i kako se koristi. Nije spomenula da svako sedište ima padobran, a to bi u ovom slučaju jedino bilo od pomoći.
Usporavajući, u svom letu uvis, otac Avakum je pokušavao da se seti lekcija iz fizike ne bi li vođen sigurnim znanjem ispravno zaključio da li će, kad taj trenutan ubrzo dođe, brže padati vezan za sedište, ili ipak oslobođen njegove težine. Malo ga je bunilo i to što je on sam sa svojih 130 kilograma bio teži od sedišta, pa mu je od konačne odluke odvlačilo pažnju to što nije bio siguran da li bi odvojeno oboje padali sporije, ili bi lakša stolica bez njega usporila, a on bez nje ubrzao.
Drugi sveštenik na njegovom sedištu iskoristio bi preostalo vreme i pomolio se slatko, oslobođen svih zemaljskih briga osim zemlje same, radujući se skorom susretu sa nebeskim ugodnicima. Ali otac Avakum iako je po navici u zbunjenosti mrmljao reči neke molitve, bio je ipak sav usredsređen na sedište pod sobom, odnosno, nad sobom. Pojas ga je stezao još od kako mu je stjuardesa rekla da ne može da se popusti više nego do kraja, i maglovito sećanje na časove fizike šaputalo mu je da bi oslobodivši ga se padao sporije, ali pošto još uvek nije padao, nego leteo naviše, bilo je opravdano, sledeći istu logiku, verovati da će također i duže leteti uvis.
Vreme, vreme je zaokupilo sve misli oca Avakuma. Koliko vremena traje slobodan pad čoveka i sedišta vezanih pojasem rastegnutim do kraja. Padaju li istom brzinom i pero i sveštenik, ili sveštenik ipak pada brže. Šta je masa a šta težina? Šta ono beše svojstvo tela, a šta posledica gravitacije? Ta su pitanja zujala oko sveštene glave s kosom dignutom uvis prema dole, kojom je otac Avakum otresao kao da tera dosadnu muvu. Da će se u jednom trenutku ovo njegovo uspenje zajedno sa sedištem zaustaviti, u to nije sumnjao. Kao što je bio skoro siguran da će posle toga uslediti pad, sve brži i brži i sve kraći i kraći. Ali u međuvremenu, od njega se očekivalo nešto. Jer nije Gospod, koji ništa ne čini bez razloga, baš njega izabrao da preživi nesreću. Šta ako kraj nije tako izvestan kao što se po svemu što zna čini? Koliko napuštenih satelita lebdi iznad Zemlje, puno težih od njega, koji ne padaju na nju, jer su izmakli sili njene teže. Možda ga silina eksplozije dobaci do njihovih orbita. U tom slučaju dobro bi mu došla maska za kiseonik, ali ona je ostala u nekom drugom parčetu aviona. A sećao se da na tim visinama, ako se visinom uopšte može nazvati ono do čega dospe prolazno i grešno telo, vlada velika hladnoća, od koje čoveka ni dobar sloj slanine pod odećom ne može sačuvati od smrzavanja.
Zato se usredsredio na trenutak kad će se ovo padanje uvis zaustaviti, i kada će, uspe li da izvede manevar okretanja, zaputi ka zemlji sedeći dostojanstveno sa nogama dole i glavom gore.
Vremena, vremena je bilo sve manje, to je osećao, osećajući istovremeno i da ubrzava njegov protok misleći o tome kako ga je sve manje, umesto da dokuči šta Gospod od njega očekuje, zašto ga je poštedeo i zašto mu je dao ovu priliku.
Da se ispovedi, nije imao šta, uradio je to kad je ušao u avion, stjuardesu posle toga nije grešno odmeravao jer je bila stara i zbrčkana pa mu nije bila privlačna, a od jela nije uzeo ništa jer nije umeo da otvori kesicu koju su mu dali. Ima pred sobom još minut, ili još nekoliko minuta do pada, u svakom slučaju ne više od deset, sigurno ne ceo dan. To naravno zavisi od visine na kojoj se nalazi, i težine sedišta, koju ne zna, ali i kad bi sve to znao opet mu ne bi vredelo jer je zaboravio formulu po kojoj se to vreme izračunava.
U svakom slučaju, trenutno je bio bezbedan, jer je još uvek leteo uvis. Možda to uspinjanje potraje dovoljno dugo dok ne stignu spasilačke ekipe? Ako mogu da sipaju gorivo u avion koji leti, mogu sigurno da hvataju i razletele putnike, nekim mrežama ili hvataljkama ili sisaljkama…
Ali vreme, vreme… Sve zavisi od vremena koje ima na raspolaganju, a koliko je ono, to, to ne zna.
Možda mu je Gospod baš tu zadaću namenio ovim iskušenjem – da shvati najzad, prije nego što ode sa ovog sveta, odnosno prije nego što se u njega povrati skupa sa sedištem za koje je svezan, da shvati najzad kako je to vreme relativno i kako je to svemir uvrnut i šta su to crvotočine kojima se kroz njega putuje.
Dok leti uvis, mada, čini mu se, sve osetnije sporije, nastoji da se ne pomera, da ni najmanjim pokretom najmanjeg prsta na ruci ne prouzruči neku štetnu promenu brzine i smera svoga čudesnog uspeća. Kad se sedište jednom na jedan tren zaustavi, prije negoli zajedno s njim započne svoj strmoglavi put nazad, izvući će iz džepa na leđima naslona uputstvo za slučaj poput ovoga. Ako je sedište ispod opremljeno pojasom za spasavanje, ako ima pištaljku i svetiljku, možda ima i padobran. Nema niti jednog razloga da sedišta budu ispunjena spužvom ili penom, umesto spasonosnom svilom. Zapravo je, kad čovek okrenut naglavce bolje razmisli, u najmanju ruku nelogično da se putnici u vazduhu osiguravaju od pada u vodu ali ne i od pada u vazduh.
I što sedište pod njim, nad njim, sve primetnije usporava, sve je uvereniji da njegov kraj nije bezrazložno odložen na određeno vreme.
Vreme, to je ključ. Vreme je relativno. Čovek može da ga rastegne u beskonačnost, samo ako misli dovoljno brzo tako da ga uvek pretiče. Kao u priči o Ahilu i kornjači, taj trenutak izranjanja u potonuće ne mora nikad doći, sve dok se čovek uzdržava od pitanja i sumnji, makar i vezan za svoje sedište 13D naglavce propadajući uvis. Sve što treba da učini jeste da zaboravi na gravitaciju.
Oče naš koji jesi devet zarez osamdeset jedan na nebesi da sveti se ime tvoje emce na kvadrat
