Kako je snimljen spot za predsedničku kampanju Aleksandra Vučića
– Predsedniče, imamo ideju…
– Otpušteni ste.
– Ali…
– U prošlom se nisam pojavio, pretprošli je zabranjen, sa sva tri se ljudi sprdaju… Od sad ja sam smišljam ideje…
– Predsedniče, uz dužno poštovanje, to je posao za koji se ljudi školuju.
– Ima fakultet za snimanje izbornih spotova?
– Nema, ima više fakulteta. Zato spot radi ekipa, a ne jedan čovek…
– Šta hoćete da kažete? Da jedan čovek može da vodi Srbiju, ali ne može da snimi jedan spot?
– A šta vi hoćete da kažete, da čovek koji može da vodi Srbiju, može sve?
– Kako to razgovarate sa mnom!
– Pa otpustili ste nas, sad možemo.
– Nisam, ali otpustiću vas ako ponovite. Kakvu ste ideju imali?
– Da operišete sami sebe.
– Kako?
– Pa na početku ležite na operacionom stolu, i kažete Samo Srbija može da izleči samu sebe. Onda sebi date narkozu, i onda sebe operišete.
– Šta sebi operišem?
– Mozak.
– Šta fali mom mozgu?
– Pa ne fali vam ništa, ali morate nešto da operišete.
– Ali zašto baš mozak.
– Zato što je to najteža operacija.
– Kako čovek može sam sebi da operiše mozak?
– Pa gledate na ekranu šta radite. I kad se završi, na ekranu se pojavi slogan za bržu, jaču i bolju Srbiju.
– Moram da razmislim. Sad imam drugu ideju. Dolazim ja u biblioteku. Bibliotekarka…
– Vi je glumite?
– Zašto ja?
– Pa rekli ste da ćete sve sami…
– Nisam mislio bukvalno. Glumi je žena. Treba da bude niska, da se bolje vidi koliko sam ja visok.
– I kad joj govorite da vas kamera snima odozdo, iz perspektive vaših glasača.
– Na to nisam mislio, ali sviđa mi se. Tu sam ženu zamislio da izgleda kao Jorgovanka, ali da ne liči na nju… Zove se Nada.
– Odlično! Nada je u biblioteci. Odlična poruka.
– Ja uđem i kažem: “Gospođo Nado…” Ona se okrene, i prepozna me. Kaže: “Mali Alek!!” Ispadne joj knjiga od iznenađenja.
– Znači, to je bibliotekarka u biblioteci u koju ste vi išli kad ste bili mali.
– Nisam ja nikad bio mali. To je mataforično. Ona je niska, ja visok, a ona mene zove mali. Razumete. Ona je negativac.
– Nada je nagativac. Razumemo.
– Ja pređem preko te njene uvrede i pitam: “Kako ste, gospođo Nado?” A ona mi odgovori, onako ironično: “Ja dobro, a vidim da i tebi dobro ide.” Ja i to stočki podnesem, kažem “Izvolite”, i dam joj knjigu.
– Koju knjigu?
– To i ona pita, samo drugim rečima: “A šta je to?” Ja odgovorim: “Vođa. Obećao sam da ću da vratim knjigu i, evo, držim svoju reč.” Ovo “držim svoju reč”, to kažem u kameru. A ona nastavi da provocira, ironično: “Vidim da ti je trebalo vremena.”
– Knjigu ste uzeli na reč? Niste potpisali revers?
– Kakav revers?
– Pa u biblioteci kad uzmete knjigu, potpišete se na karticu koja je u knjizi. Jeste li bili član biblioteke?
– Pomešali ste me sa Radovanom Trećim.
– Izvinite. Ali ta replika visi.
– Koja replika, i kako to mislite visi.
– U našem žargonu, kažemo da nešto visi ako nije dobro povezano. Vaša replika “držim svoju reč” visi, jer deca u bibliotekama ne daju reč da će vratiti knjige, nego potpisuju reverse.
– Ja nisam. U mene su svi uvek imali poverenja i ja sam sve dobijao na reč.
– I kad ste bili mali? – Ja nisam nikad bio mali.
– I čokolade ste kupovali na reč? – Kad ja nisam bio mali nije bilo čokolade.
– A sličice, klikere…
– Nije me to zanimalo. Ja sam samo čitao knjige. Kad bih pročitao sve knjige u jednoj biblioteci, prelazio bih u drugu. Pročitao sam više biblioteka nego moji vršnjaci knjiga. Oduvek sam se spremao da budem predsednik Srbije.
– Kakve veze ima čitanje knjiga s predsednikom Srbije?
– Nikakve, ako se zovete Toma Medvedev.
– A zašto baš Vođa?
– Zbog naslova.
– Da, ali u priči se opisuje slepac koji celi narod odvede u surduk.
– To znamo vi i ja, ali Tomini glasači ne znaju.
– Možda vam neće biti dovoljni samo oni. Bolje da uzmete nešto što svi znaju… Šta mislite o ovim stihovima: Песмо моја, закити се цветом, Песмо моја замириши светом; Још сва срца охладнила нису,
— Познаће те, песмо, по мирису!
– To je Zdravko Čolić?
– Ne, Zmaj, Đulići.
– Šalio sam se. Odakle vi to znate?
– Studirali smo književnost.
– I sad radite izborne spotove?
– Pa nema boljeg fakulteta za taj posao od književnosti.
– Dobro, mogu Đulići.
– Ali onda treba da promenim ime, nije gospođa Nada, nego gospođa Ruža? Zmajeva se žena zvala Ruža, tur. đul, zato se knjiga zove Đulići.
– Ne može. Ruža zvuči previše jorgovanski. Gde smo stali? Nada meni kaže: “Vidim da ti je trebalo vremena”, da vratim knjigu, a ja njoj odgovorim: “Da, u međuvremenu sam bio i pomalo zauzet”.
– Da, bili ste u Sarajevu. Kakvi su vam utisci?
– Pa izgradilo se, ali nije kao Pale. Odgovorim ja njoj: “Da, u međuvremenu sam bio i pomalo zauzet”, a ona meni na to, onako bezobrazno, arogantno, baš kao ovi svi što me kritikuju: “Primetila sam, Aleksandre. Ali oprosti, moram nešto da te pitam. Kao premijer radiš svoj posao odlično. Ali šta ti sada treba da se kandiduješ za predsednika?” A ja njoj odgovorim: “Uvek držim svoju reč. Pre tri godine svima sam obećao da ću sačuvati Srbiju od finansijske propasti i usmeriti zemlju na pravi put. Dobar posao smo napravili. Članovi starog DOS-a samo hoće da unište sve što smo postigli u prethodne tri godine. Neću im dozvoliti da to urade.” I onda ide ono BRŽE, JAČE, BOLJE, AV.
– Onda ona vas pita kako to možete da sprečite kao predsednik, a ne možete kao premijer?
– Ne, ona ništa ne kaže, samo žmirka. A ja kažem: “Doviđenja, gospođo Nado.” I krenem da izađem, a ona za mnom: “Šta misliš kuda si krenuo.” A ja njoj: “Kući, naravno.” A ona meni: “Slušaj, Aleksandre. Održao si reč, ali kasniš 35 godina. Idi u ćošak.”
– Premijera koji radi svoj posao odlično, u ćošak??
– Da. A ja nju pitam: “Deca vas i dalje zovu Ajkula?” Ona kaže: “Da”. A ja kažem: “Tako sam i mislio.”
– I?
– Ništa, to je kraj spota.
– Tako što ste vi bibliotekarki rekli da je ajkula?
– Da.
– A zašto ajkula?
– Kako zašto? Pa zato što je sejala strah.
– Ali u spotu vi sejete strah. Vi plašite ljude da će DOS sve uništiti.
– Neće, ako mene ljudi izaberu. Neću dozvoliti.
– A ako vas ne izaberu?
– I onda neću dozvoliti, jer ja uvek držim reč.
– Pa što ste se kandidovali, ako je svejedno hoće li vas izabrati ili neće?
– Kome je svejedno?
– Vama. Kakve veze imaju izbori s tim da vi uvek držite reč.
– Meni nije svejedno. Bolje ću držati reč kao predsednik nego kao premijer.
– Kako reč može da se drži bolje i gore?
– Lepo, možete da je održite odmah, a možete za 35 godina. Šta kažete za spot?
– Ne znamo… Glavna poruka je da vi uvek držite reč, a onda na kraju izvređate ženu ni krivu ni dužnu da je ajkula.
– Kako ni krivu ni dužnu, kad me šalje u ćošak.
– Pa dobro ste prošli, svako drugi bi vas poslao kod psihijatra.
