Vanredno izdanje Sarajevo Kino Bosna / Prvi maj 23.12.2025.
O romanu Sahib 2.0 razgovaraju
Ružica Marjanović i Nenad Veličković, autor
Sahib je drugačiji od Konačara.
Konačari jesu autobiografski, Sahib nije.
RM: U intervjuima obično novinar juri sagovornika, ovdje je skroz drugačije, evo čak i ovo pitanje pišeš umjesto mene. O čemu se radi?
NV: Pa o tome da sam kao autor novog romana zainteresovan za njegovu promociju želio o tome razgovarati s nekim ko o književnosti zna mnogo, ko poznaje moj opus i ko se u ranoj verziji rukopisa pojavio u jednoj epizodnoj ulozi. A osim toga, jer još uvijek, evo nakon šest mjeseci, nisam izvukao iz tebe zašto si sve vrijeme uzdržana. Praktično nas je upoznao prvi Sahib, pa sam jako zainteresovan da otkrijemo kakve planove ovaj drugi ima s nama. Ponadao sam se da ću iz tvojih pitanja saznati šta je tvoj najjači utisak vezan za roman, šta vidiš kao njegovu vrijednost a šta kao nedostatak.
Distanca i vjerostojnost
RM: Dobro, odavde ja preuzimam. Ne bih sada da nabrajam silne knjige koje su imale ozbiljan uspeh kod čitalaca, a izdavači su ih odbili (na netu postoje spiskovi, knjige poređane po broju odbijenica – neke su baš rekorderi), ali me interesuje kako si odlučio da objaviš knjigu uprkos činjenici da su izdavači u Srbiji odlučili da Sahiba 2.0 ne donesu pred čitaoce. Siguran si da ova knjiga treba da postoji baš sada, što bi se reklo usred događaja? Nas su stari profesori učili da treba ipak da postoji distanca od događaja da bi književni tekst mogao da bude kvalitetan.
NV: Ne vjerujem da kvalitet književnog teksta zavisi od te distance. Recepcija, da. Konačari, roman o opsadi Sarajeva, objavljeni su dok je opsada još trajala (april 1995). I tada su prve recenzije bile negativne. Poslije je doživio tridesetak izdanja, na našem i drugim jezicima. A onda su neki kritičari otkrili da roman, iako je pisan iz samog događaja, ima i tu disancu o kojoj govoriš. Možda vrijeme nije jedini način da se ona uspostavi. Možda to može dobro izabran pripovjedač. U Srbiji su rukopis čitala tri izdavača, od kojih ga jedan nije baš odbio, samo nije imao vremena da se njime bavi u rokovima koje sam očekivao. Njihovi razlozi nisu mi se činili dovoljno ubjedljivi, jer se nisu odnosili na kvalitet rukopisa, nego na ugao iz kojeg su martovski protesti u Beogradu opisani. Tako sam barem zaključio, iz odgovora koje sam dobio. Rukopis je, u različitim fazama njegovih korekcija, pročitalo dvadesetak pažljivih čitalaca čije sam primjedbe uzimao u obzir, tako da verzija koja ide u štampu nije ona koju su izdavači čitali. Dakle, ne uprkos odbijanju, nego i zahvaljujući njemu, jer su učinili da roman na kraju bude bolji, da jasnije govori ono što sam imao potrebu njime reći. Ali da ja pitam tebe. Da li to što ne živim u Beogradu i Srbiji podriva vjerodostojnost pripovjedača? Ako je odgovor potvrdan, gdje se to vidi? Putovao sam u Beograd krajem marta da bih obišao neke lokacije na kojima ranije nisam bio, ili da bih provjerio da li se nešto promijenilo u odnosu na ono kako sam stvari znao i zapamtio.
Ko je idelani čitalac
RM: Rekla bih da ne. Nije ekskluzivno pravo da o nečemu pišu samo oni koji to o čemu pišu znaju iz prvog reda. Koliko je samo dobrih primera da su ljudi pisali o prostorima koje nikada nisu videli i događajima u kojima nisu učestvovali. Sećam se onih glupih priedbi kako neko odavde ne može da kritički govori o knjizi koja se tiče rata u Bosni, ako u tom ratu nije učestvovao. Tada smo taj argument valjano pobili. Ne bih rekla da se vidi bilo kakav nedostatak ili nedoslednost, a čini mi se da možda baš zato što i ti i pripovedač ovo ovdašnje ludilo gledate sa neke distance, to može biti samo prednost. Zato narator u izveštajima daje neku vrstu dokumentarističke studije, koja može da smeta čitaocu iz Srbije, jer to već sve zna, ali zato će s protokom vremena biti sve značajnja. Mi smo skloni mitologiziranju i bežanju od faktografskog. Pa bi bilo zanimljivo da kažeš kakvog si čitaoca zamišljao pišući ovaj roman? Šta taj čitalac treba da dobije? Malopre sam htela nešto da proverim i uzela ono piratsko izdanje Učičke književne republike, i evo me čitam bez prekida, a nepregledani pismeni zadaci reže sa mog radnog stola. Dakle, drži pažnju i nekome ko čita treći ili četvrti put.
NV: Pa da budem iskren, zamišljao sam i tebe kao čitateljicu. Ti i ja smo se upoznali zahvaljujući prvom Sahibu. Zamišljao sam, znači, i čitaoce prvog Sahiba. Zanimalo me hoće li razumjeti zašto sam poslije više od 20 godina nastavio tu priču. Njima bi moglo biti zanimljivo tražiti šta je drugačije, i zašto, a šta je ostalo isto, i zašto. Privukla me ta vremenska distanca, u kojoj se nije dogodilo ništa veliko poput rata. Osim što se rat nikako ne završava. Ali tokom pisanja pojavio se i drugačiji čitalac, neko koga zanima kraj tranzicije. Privatizacija resursa pod ruku s veličanjem kolektiva. Pokušao sam to istaknuti onim dugim renderom na kraju, za koji mi se čini da je mogao biti još duži, oporiji u detaljima.
RM: Međutim, u Sahibu i u Konačarima radilo se o tvom iskustvu, pisao si o stvarima koje si, kako bi se to reklo, osetio na sopstvenoj koži. U martovskim događajima nisi učestvovao, a proces pobune još traje. Je li to otežavajuća okolnost za ovaj roman?
Štrajk nastavnika
NV: Sahib je drugačiji od Konačara. Konačari jesu autobiografski, Sahib nije, jer nisam radio u nekoj od međunarodnih organizacija, nisam imao to iskustvo. Sahib je nastao iz satiričkih kolumni, u kojima su činjenice često žrtvovane humornom efektu i aforističkoj poenti. To je vjerovatno moja najuspješnija knjiga, ako se računa broj izdanja i prevoda. Sa Sahibom 2.0 sam želio otkriti može li se ista stvar ispričati drugačije, manje kolumnistički, više literarno. Događanja u Srbiji me se tiču iako ne živim u njoj; ne samo zato što tu žive moji prijatelji i rođaci, ili što je jedna grana moje porodice iz Beograda i Zemuna (o čemu sam pisao u Koncertima za obou), nego i zato što ih vidim kao posljedicu politike međunarodne zajednice prema Balkanu, kakva je satirično opisana u prvom Sahibu. Mart sam izabrao zato što je tada štrajk prosvjetnih radnika obustavljen, a taj sam tok protesta smatrao ključnim. Negdje na početku romana saznajemo da nastavnici traže povećanje plata a vlast kaže da nema novca, iako u isto vrijeme kupuje francuske borbene avione za ne znam više koliko milijardi eura. Nema novca za učitelje, ali ima za oružje. Jezivo. Sve vrijeme sam se nadao da će uz nastavnike i đake stati roditelji, tako što će se svi pridružiti štrajku, da će zaista sve stati da bi se društvo resetovalo, bez nasilja, ali se to nije desilo i ta se nada ugasila. Roman nije o protestima koji traju nego o razlozima zbog kojih su počeli i zbog kojih niko nema jasnu predstavu kako će se završiti. A ti razlozi sežu mnogo dalje u prošlost od neposrednog povoda, tragedije u Novom Sadu.
Epistolarna forma
RM: Opredelio si se za epistolarnu formu. Zašto? U Sahibu su pisma bila dobro rešenje, jer su tekstovi pisani kao kolumne za Feral, a sada si mogao da biraš drugi format. Razumem da je pozicija stranca koji ne zna mnogo o društvu i zemlji u koju je došao savim dobra da se iz izmeštenog ugla posmatra i objašnjava naše ludilo, ali zašto pisma?
NV: Pa sada nisu pisma, nego audio-poruke, pošto Džordž koga izvještava ne koristi računar i telefon. Možda je taj stari Englez starodomodan, možda ne vidi dobro ili je slijep, nisam mislio da trebam to objašnjavati. Ali se na kraju izbor tog formata objasni. Poglavlja su označena kao AF (audio-fajl). To mi se učinilo zgodnim, jer je pred izvještača /pripovjedača postavilo obavezu koja ga ispočetka malo sputava, jer je on generacija koja komunicira slikama. A u govorenju se i nešto otme, ili preskoči, ili ne dovrši, jer se skoči na drugu temu. Bilo mi je važno da novi Sahib podsjeća na starog, ali da se razvije u nešto novo, čini se još gore. I uopšte, to mi je bio izazav: da napišem nastavak koji će zadržati štih prve knjige ali ipak biti svoj i drugačiji. Neki čitaoci rukopisa imali su potrebu da čitaju ponovo starog Sahiba, mada mislim da to nije nužno. Na početku se sasvim dovoljno kaže o toj staroj priči. Nije nužno, ali jeste zanimljivo, porediti šta je isto a šta drugačije, šta se promijenilo u stvarnosti kojom se bavim, a šta u načinu kojim to radim. Razmišljao sam da Sahib 2.0 izađe skupa s prvim, da se čitaju svako sa svoje strane knjige sa dvije različite naslovnice, ali sam odustao. Za sada.
RM: Epistolarna forma danas ima drugi oblik. Audio poruke su takođe oblik pisama. Ne zovu ih na engleskom bez razoga voice mail. Ovo je samo modernizovana verzija. Ali razumem da je povezana sa izborom naratora a da to onda boji i njegov način govora. Nisi li pomislio da će malo nervoznijeg čitaoca nervirati ono beskonačno ponavljenje odrednice gospodin uz ime osobe o kojoj govori. Znam da je u engleskom govoru to standard, ali nije ti se činilo da je opterećujuće za tekst?
NV: Nisam o tome baš previše razmišljao. Mislim da mi je bilo važno da čitalac nijednog časa ne zaboravi da govori stranac. Moguće da je to i nekakav kod u komunikaciji između Džordža i njegovog sekretara, Nadam se da će čitalac naviknuti i da neće to primjećivati. Ali osim toga, nisam siguran da je “prevođenje” s našeg na engleski (narator) pa sa engleskog na naš (nepoznati prevodilac) sve ispalo najsrećnije. Na jednom mjestu sam logiku prevoda podredio komičnom efektu, to znam, ali se sigurno moglo biti bolje iskorišteno. Nisam se time previše bavio, jesam li trebao? U prvom Sahibu imao sam na kraju napomene prevodioca, to je bilo možda duhovito, ali prilično neuvjerljivo. Nisam uspio riješiti jednu teškoću, što mislim da je pad drugog Sahiba u odnosu na prvi: nema dovoljno satire na račun kolonizatora. Mladog Sahiba nisam tamo mogao zaposliti, a da mu drugi prepričavaju nije mi bilo dovoljno zanimljivo. Možda to riješim do druge verzije (i prvi Sahib je ima drugu, obimniju, dorađenu, skockanu…). ili do Sahiba Trećeg.
Rat i zločini
RM: Jesi li dobro izvagao odnos između onoga što zapaža narator i čiste faktografije, odnosno preciznih informacija koje narator prenosi svom poslodavcu? Možda grešim, ali u Sahibu nema toliko informacija o konkretnim događajima i vremenu i koje je smeštena radnja.
NV: Ne griješiš, ali prvi Sahib uglavnom je funkcionisao na igranju sa stereotipima, zbog čega je na kraju, pretpostavljam, i danas popularan. Ovaj novi Sahib je drugačiji. Njemu su činjenice važne jer ovjeravaju ono što govori i zaključuje, ali ih on uzima zdravo za gotovo, prve na koje naiđe na interentu, i na njima onda gradi svoju perspektivu. Zato je, ako se tako može reći, ovaj mladi nepouzdaniji od starog. Istovremeno, on isto kao i prvi dolazi sa civiliziranog Zapada, od kojeg dio nas bespomoćno očekuje da nas vodi kroz tranziciju i podigne na svoj nivo. Možda nisam to jasno predstavio?
RM: Zašto si fascinaciju ratnim zločincima i pljačkom smestio u opskurni prostor teške margine? Ovde je to dominantni narativ, čak i zvanični.
NV: Tema ratnih zločina možda jeste prostorno na margini, Dunavska luka, Makedonija, Kosovo, Višegrad, ali Praonica je ipak glavno mjesto u romanu. Bilo mi je važno da se tema provlači kroz cijelu priču. Odatle epizoda s Handkeom, recimo, koja je možda malo nategnuta. Ali konkretne zločine nisam želio odvojiti iz šireg u okvira, od onoga što mi se činilo važnijim: od fascinacije ljudi samim ratom, uopšte, kao rješenjem za bilo šta. Rat je već sam po sebi zločin, i u nekom boljem svijetu i u boljem miru, sudilo bi se kao zločincima svima koji svoju političku moć nisu iskoristili da ga izbjegu. Znam da u jednom trenutku to prestane biti realno, ali sve prije nego li padne krv, izgori kuća, krenu zbjegovi, nije nemoguće. Evo, kad puštaš da škole propadaju a kupuješ borbene avione, odatle bih ja, na tom mom utopijskom sudu, na tome bih gradio optužnicu. Nedavno sam bio u Tvojoj gimnaziji i ostao zapanjen koliko je zapuštena, oronula, propala, koliko se ne vodi briga o samoj zgradi, kojom bi se grad na svaki način trebao ponositi.
RM: Periodica u zapušteno delu skoro centra Beograda ponekad zaliči na njujoršku cvećarnicu u kojoj preživljava grupa TNT.
NV: To mi je sasvim nova perspektiva, i moram priznati da mi se sviđa. TNT mi nikako nije bila na pameti, nije to bio moj omiljeni strip. Čini mi se da je više podsjeća, podsvjesno sam mogao primiti taj uticaj, jer sam to vrlo pažljivo čitao, na mizanscene Dušana Kovačevića. Praonica je pozorište. Koristio sam neke motive scenarija za sitkom, koji sam pisao prije 25 godina, ali nikad ništa od toga nije bilo.
Let iznad Beograda
RM: Je li onaj render na kraju neka anticipacija ili samo priprema za onaj brutalni kraj.
NV: Taj render, ta perspektiva kamere koja ka s nekog drona leti iznad grada, time sam želio postići barem tri stvari. Prvo, izmjenu ritma, usporavanje prije samog finala. Drugo, mislio sam da bi bilo zanimljivo, možda i efektno, dati neki sažetak priče, kroz lokacije koje je pripovjedač tokom boravka u Beogradu posjetio. I treće, taj sažetak ujedno bi trebalo da bude i neka satirička poenta onoga što Beograd u sebi ima kao mogućnost. Nadam se ne i izvjesnost.
RM: Znam bar jednu čitateljku koja je osetila mučninu zamišljajući takav grad. Misliš li da će čitaoci teže razumeti završnu scenu Sahiba 2.0, nego onu koja u Sahibu prehodi odlasku u Beograd? Je li cilj bio da se čitalac zgrane na kraju i da mu baš ostane grozna knedla u grlu?
NV: Stvarno ne znam. Činjenica je da skoro nikome ko je čitao rukopis da scena nije legla. Niko nije predložio da je izbacim, vjerujem da su svi shvatili zašto je tu i zašto je takva, i zašto bi teško bilo sada zamisliti neku drugu. To je dobar kraj. Siguran sam da mi cilj nije bio da se čitalac zgrane. Dovoljno je da se iznenadi, iako je scena više nego dobro pripremljena. Nju objašnjava razgovor koji narator i Irena vode neposredno prije takvog raspleta, a tu je opet važan link na Pekićevo Vreme čuda. Naravno, nastojao sam i da kraj drugog Sahiba liči na kraj prvog. To je jedan od nekoliko zahtjeva koji su proizišli iz ideje da uopšte pišem nastavak. Mislim da kompetentnim čitaocima takve stvari, naoko formalne, mogu biti jednako zanimljive kao i emocije koje završna scena proizvede. Pri tome, zanimljivo bi bilo čuti čitaoce kako su i na osnovu kojih informacija u tekstu uopšte zamislili aktere te scene. Zašto baš tako? I ovaj roman se igra stereotipima kao prethodni, samo malo lukavije, rekao bih. Okvirna priča je potraga za nekim nestalim likom, ali je moja namjera od početka bila da to ujedno bude i potraga čitaoca za vlastitim odnosom prema događajim predstavljenim u romanu.
RM: Ja sam razumela i da si hteo da lika koji analitično i pomalo nadmeno vidi greške na obe strane (ili na svim stranama) uključenim i ovaj nesretni društveni sukob na kraju pokažeš kao moralnu ništicu?
NV: Da, to svakako. S tim što on baš ne vidi sve, on često samo prenosi ono što vide drugi, a i to radi prilično površno. Arogantno. Pretpostavio sam, igrao sam na tu kartu, da kad čitalac u jednom trenutku shvati da je narator nepouzdan, da će nekako morati sam da preuzme odgovornost za ono što iz priče iščitava. Pa i za to hoćemo li on i ja, kao autor, naći na istom kraju. Nadam se da hoćemo, ako ne previdi hintove koje sam ugradio u priču.
RM: Šta misliš, kako će se za 20 godina čitati Sahiba 2.0?
NV: Misliš da će se čitati?
RM: A zašto ne bi? Naratotove zanimljive ponekad zajedljive opaske povremeno su me asocirale na one lude i divne zabeleške Feliksa Kanica o našim krajevima i ljudima. Danas istoričari kažu da je bio špijun i ne baš naklonjen nama, a neki to smatraju izvanrednim izborom informacija o načinu života.
NV: Stvarno ne znam ni zašto bi, ni zašto ne bi? Zašto ljudi čitaju stare knjige? Ja sam ih čitao ponovo, kad sam pisao Čari prepričavanja, jer sam ih zapamtio kao knjige koje su na mene ostavile jak utisak, iako sam za većinu zaboravio zašto, pa čak ni da li je taj utisak bio opravdan. Prvi Sahib čita se i danas, pretpostavljam, jer je ga satira, koja nažalost nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti, drži na životu. Za ovog drugog ne znam šta će proigrati, i hoće li išta.
RM: Da, primetila sam da nisi mogao da izbegneš radost koju ti je donosilo pisanje Čari prepričavanja? Naprimer, u tamo gde narator każe da je po preporuci pričitao Deset dana koje su potresli svet. Super je asocijacija. Jesi li poželeo da skreneš pažnju na nepravde/ nejednakosti koje donosi svaka revolucija? Ovo što se zbiva u Srbiji liči na revoluciju? Zato si pustio naratora da na to ukaže?
NV: Uglavnom zato. Jako volim tu Ridovu knjigu, i kada sam je ponovo čitao, a to sam radio kada sam ponovo čitao Prizemnu Ameriku Iljfa i Petrova, podsjetio sam se koliko su slučajnosti važne u velikim događajima. Proteste u Beogradu smatram velikim događajem, a na oktobarsku revoluciju nije me podsjetila neka ideološka sličnost između njih, nego političko mnogoglasje i činjenica da se mora naći alternativa postojećem parazitizmu vlasti u Srbiji. Revolucije su obećanja, ali to što su sva dosadašnja neispunjena ne znači da trebamo od njih odustati, zaboravljajući pri tome sve nepravde iz kojih su se rađale.
RM: Očekuješ li reakciju novinara iz Srbije? Poput one na Medja puka manitoga. Ne samo zbog završne scene, uspeo si ono sto je uvek dobro – da se smejem a knedla u grlu.
NV: Zaboravio sam kakva je reakcija bila. Ali mi je zanimljivo zašto si se baš toga sjetila. Međa nije beletristika.
RM: Sećam da je novinarka u nekom opskurnom beogradskom magazinu pisala o tom tekstu kao antisrpskom i načinom na koji ti kao pisac podrivaš vrednosti ove zemlje, čak je navela da je jedan od sagovornika sa kojim razgovaraš/ raspravljaš zapravo tvoj alter ego jer si na taj način izbegao da direktno govoriš sve ono što se o Srbiji ne sme reći. Bilo je prilično besmisleno, pa se ne sećam svakog detalja, ali je upečatljiva bila ljutnja i nesrpemnost da se pričita bilo kakav stav drugačiji od javnog narativa. Dakle, očekuješ li neku sličnu reakciju ili tradicionalno ćutanje domaće kritike?
NV: U ovom trenutku još nemam neka određena očekivanja. Takvo čitanje kakvo si sada opisala je uvijek moguće. Sahib 2.0 pun je rečenica i pasaža koji istrgnuti iz konteksta mogu biti protumačeni kao takvi.
Kraj
RM: Na samom kraju Irena i narator razgovaraju o pimisma iz prvog Sahiba. Zašto ti je to bilo potrebno, nakon što je ih je narator već ranije citirao?
NV: Sami kraj je morao da bude replika onog prvog, istovremeno sličan i različiti, po mogućnosti jači, predvidljiv a da ipak iznenađujući. Tu se na kraju dva Sahiba susreću, tako da nije nemoguće da se čuje glas prvog, opet. Ali ne znam na šta konkretno misliš.
RM: Satira funkcioniše na stereotipima i tipskim likovima. Čini mi se da si nastojao da ovde to izbegneš.
NV: Da. U početku si bili tipski, u početnoj verziji rukopisa. Ali su me primjedbe prvih čitalaca, a birao sam među njima i iskusne kritičare, pomogle da taj probleme riješim. Ne čini mi se da je bilo ko od njih tipičan.
RM: I ti i ja verujemo u dobrog čitaoca. Nadam se da će Sahib 2.0 stići do baš takvih. Zanimljivo je da su svi koji su u Užicu posegnuli za piratskim izdanjem Sahiba 2.0 prvo tražili da pročitaju starog Sahiba. Iz toga zaključujem da si ovom knjigom privukao nove čitaoce, uglavnom mlađe. Oni stariji, što su se tako lako kikotali čitajući prvog Sahiba, danas su izgleda umorni, prilično očajni i ne umeju da smeju užasu u kome žive. A možda ih je strah da na jednom mestu, tako zgusnuto vide bedu i ludilo koje curi sa svih strana i najzad, sopstvenu ulogu i odgovornot u haosu koji smo stvorili.
NV: Činjenica je da tri beogradska izdavača nisu željela da objave roman. Bilo mi je stalo da izađe u Beogradu, čak sam zamišljao da oba Sahiba budu u istim koricama, jedan s jedne drugi s druge strane, tako bi i druga verzija prvog Sahiba najzad izašla i u Beogradu. Simbolično, prvo javno predstvljanje romana ipak se dogodilo u Srbiji, zahvaljujući festivalu Na pola puta, gdje sam čitao odlomak Izlet u Dobrun.
